Народна ношња је једна од културних одлика које досељеници најраније напуштају прилагођавајући се новој културној средини; тако је ношња Русина у Војводини у току свог развоја попримила све карактеристике средњоевропске ношње која је била распрострањена и код других народа у Војводини. Међутим, ношња је и важан комуникацијски елемент јер свака група настоји да макар неким детаљима сачува национална обележја по којима ће се разликовати од околине. Такође, ношња говори и о економском богатству и друштвеном статусу онога ко је носи, његовој старости, брачном стању.

Када се говори о ношњи, мора се имати у виду да су постојале велике разлике између свакодневне одеће ношене за рад, која је морала бити практична, и свечане, празничне одеће којој је у традиционалном друштву придавана посебна пажња. Свечана одећа је увек била много украшенија и скупоценија од свакодневне и често је својим богатством одударала од стварне економске моћи њеног носиоца. Такође, постојала су и правила облачења у посебним приликама, као што је облачење црне или тамне одеће на Велики петак.

Најстарије помене о русинској ношњи у Војводини навео је М. Ковач. То су описи В. М. Хнатјука из Бачке (објављен 1898) и учитеља Николе Јанковића из Бачинаца (из 1890. године). На основу ових описа се могу уочити неке од основних одлика ношње које су Русини сачували још из постојбине, као што су ношење платнене летње одеће и кожних и сукнених зимских хаљетака, али и елементи које су прихватали у новој средини. Платнени комади одеће прављени су од домаће тканог, најчешће кудељног платна, а касније, од краја 19. века и од куповног, индустријски тканог памучног платна. За израду свечане одеће коришћени су финији индустријски материјали. Зимска одећа је израђивана од коже, вуне и сукна. Процесима који су довели до промена русинске ношње, биле су изложене и ношње других народа у Војводини. Већа доступност занатских производа постепено је потискивала неке производе домаће радиности. Посредством трговаца и занатлија у одевање код свих народа у Војводини пристизали су елементи европске моде, којима су допуњавани традиционални одевни предмети. Поред занатлија кожухара (ћурчија), чизмара, обућара, папуџија, кројача, фарбара платна, значајну улогу су имали и домаћи људи који су се "полузанатски" бавили израдом или украшавањем одевних предмета, нпр. фићула, невестинских венаца и сл. Из средње Европе су пристигли и начини украшавања делова одеће, као што је бели „ришеље" вез и шупљикави вез - шлингерај.

О даљем току развоја русинске ношње Љ. Међеши је написао: "У периоду од И светског рата до педесетих година савремене епохе, код Русина је издиференциран заједнички тип ношњи који ова етничка група у потпуности назива сопственим. Више није присутно мењање кроја појединих хаљетака, не мењају се правила у погледу изграђене и прихваћене ширине, дужине, облика и нијанси боја, не прихвата се "ношење на мађарски, словачки, или немачки начин". Промене су сада очигледне једино у материјалу и врсти тканине, а разлике у детаљима у односу на поједина насеља су незнатне." Оваква ношња је опстала у широј употреби до 60-их година 20. века, а од тада се носи у посебним приликама, попримивши значење националног костима.

Сачувани предмети, сећања и бројне фотографије омогућавају да се реконструише изглед русинске ношње од краја 19. века до 20-их година 20. века (односно после Првог светског рата), као и ношња настала после овог периода.

Бебе су повијане у пелене од кудељног платна и повој. За пелене је најчешће коришћено платно од старих, већ испраних комада одеће, јер је оно било мекше од новог које би за нежну дечију кожу било сувише грубо. Старија деца су носила кошуљице, а богатија у свечаним приликама одећу попут оне за одрасле. Девојчице су у том случају носиле светлију одећу, украшену шлингерајем и чипкама. Ношене су и на исти начин украшене капице. Од обуће су ношене штрикане или хеклане зепе, подшивене јачим платном или чојом, а у свечаним приликама ципеле и сандале.

Основни делови су кошуља – оплећак од платна и платнене скуте – подукња, од кудељног, а од краја XИX века и од памучног платна. Кецеље су биле део свакодневне, али и свечане ношње. Преко оплећка и подсукњи ношени су делови свечане ношње: сукња, блуза и кецеља. Оне су израђиване од финијих материјала, често са утканим цветним орнаментима. Ови свечани одевни предмети распрострањени су, као последица утицаја барока, у 19. веку у истом или сличном облику и у ношњама других етничких заједница у Војводини.

Сукње су биле набране и широке, до после Првог светског рата дуге до чланака, а касније нешто краће. Ношене су и фалтане сукње, као и сукње које су имале само фалтани волан у доњем делу, или су имале само нашивене уске украсне траке на неколико сантиметара од доњег руба. Сличне украсе су имале и кецеље.

Блузе су биле уске, кројене уз тело, а ношене су преко кошуље. Неке блузе су имале посебно кројени део на предњој страни, од рамена до груди, који је био раван, полукружан или се косо спуштао према средини блузе. Украшаване су нашивеним тракама, а могле су имати и волане на предњем делу. Блузе су могле имати и шири доњи део (испод струка) и у том случају блуза није ношена увучена испод сукње и кецеље. Дезени блузе, сукње и кецеље су често били различити. У периоду после Првог светског рата усталило се ношење нешто ширих блуза са широком крагном. Овакве блузе су ношене увучене испод сукње и кецеље, могле су бити украшене везом и често су биле беле. Мараме за огртање од свиле или кашмира носиле су се преко блузе, укрштене на грудима. Зими су на овај начин ношене велике плетене вунене мараме. За разлику од девојака и младих жена које су обично облачиле одећу пастелних боја, старије жене су носиле тамне боје и црну одећу.

Девојчице су биле гологлаве, девојке су плеле косу у плетенице, радним даном су носиле мараме, а у свечаним приликама сомотску траку око главе (после Првог св. рата) - баршоњ, везану на потиљку у машну.

Невестински венци су код Русинки током прве половине XX века били сребрно-беле боје, са цветовима и мотивима житног класја од хартије, станиола, платна, металних реса, стаклених перли.

За разлику од девојака, жене су морале покривати главу. Обележје удате жене је фићула коју јој први пут свечано стављају у току свадбе. Фићуле су капе које се састоје из два дела: горњи део који покрива главу је кружног дна са ободом од око 5-6 цм, док је други, доњи део продужен и пада низ леђа. Овај продужени део има троугласти доњи крај. На крајеве обода нашивене су траке које се везују на потиљку у машну. Фићуле су израђиване од различитих врста тканина, а њиховом израдом и украшавањем су се бавиле кројачице. Материјали коришћени за њихову израду су: свила, сатен, брокат, рипс свила, дамаст, памучне тканине, пуплин, штоф. Украшавање се мењало са модом, те су тако били заступљени: златна и друге фабричке чипке, кукичане чипке, стаклене перле, шљокице, вез памучним концем техникама крстића и пуњењем, бели „ришеље" вез, набирање – „жабице", аплицирање сомотских цветова исечених из тканине. Фићуле су носиле само млађе жене, а већ кад добију децу почињале су да носе мараме.

МУШКА НОШЊА

Мушку ношњу чинили су предмети од платна – кошуља и широке гаће, као и одећа занатске израде, од индустријски тканих материјала: прслук тамне боје који је могао имати украсну дугмад, панталоне и капути – рекле. Обавезан је био шешир или шубара. Од обуће су уз старију ношњу ношени опанци домаће израде, од сирове нештављене коже, уз које су се носили обојци ткани од вуне. Касније су ношени опанци занатске производње (који су се одржали као обућа за рад), као и папуче, чизме, ципеле, кломпе, сандале.

Крзнена одећа је била распрострањена код свих етничких група у Војводини. Разне врсте ове одеће, пре свега кожухе и пршњаке, израђивали су занатлије кожухари – ћурчије, од штављене овчије и јагњеће коже, са крзном окренутим унутра. Ова врста одеће је била скупоцена и веома цењена. Добијали су их момци кад се замомче, а девојке пред удају. Кожухе су због скупоцености често наслеђивали, дуго их носили и чували. Као што је већ поменуто у најранијим записима о русинској ношњи, Русини су носили беле кожухе, украшене апликацијама од коже и везом вуницом у боји, као и гомбама од разнобојне вуне. Женски кожуси су били дуги до испод струка, док су мушки били нешто дужи. Жене су их носиле до 40-их година XX века, а мушкарци су престали да их носе после Првог светског рата заменивши их кратким капутима од штофа постављеним крзном. Ћурције су израдјивале и шубаре – капе од јагњећег крзна.

Поред ових основних одевних предмета, ношени су и украсни детаљи који су такође пристизали из европске моде, као што су накит разних врста, огрлице са медаљоном, сат са ланцем, као што су у старије време девојке у руци обавезно носиле марамицу.

Још крајем 19. века В. М. Хнатјук је писао о мењању и нестајању русинске народне ношње, што је данас значајно сведочанство о сталним променама у материјалној култури. Чињеница да су Русини до данас сачували ношњу у виду свог националног костима говори о снази коју одевање носи као ознака културног и етничког идентитета.

 ЦУПЕР Татјана