Русини су се почели насељавати у бачку средином 18. века. Пре доласка у ове крајеве, они су живели у свероисточним жупанијама, у Закарпатју. Као врло покретна популација, ширили су се на простору Угарске источно од Тисе, стапајући се са другим народима, а нарочито са Мађарима и Словацима. То је оставило видне трагове у језику, обичајима, одећи, именима и презименима русина.

Социјалне прилике у којима су Русини живели у својој постојбини, биле су изузетно тешке. Најтежи положај сељаштва у Угарској био је управо у њеним североисточним жупанијама. То је подручје са неплодним земљиштем, снежним зимама, а поред тога, Русини су стално били угњетавани од страних феудалаца и имали су осећај верске несигурности. Једина предност у оваквим околностима, било је право пресељавања са једног феудалног поседа на други. Тако су се у потрази за бољом земљом и блажим облицима феудалног угњетавања, Русини селили све јужније делове Угарске.

Бачка је у 18. веку, као област са доста слободне и плодне земље, привлачила многе народе, па и Русине. Ту су приватне спахије тада држале само неколико поседа, а остало земљиште било је у поседу Дворске коморе, односно слободних краљевских градова (Нови Сад, Сомбор, Суботица) и Војне границе (најпре Потиско-поморишке, а затим Шајкашког батаљона). Комора је у то време била заинтересована првенствено за натуралну и новчану ренту, а мање за радну ренту (работу) од сељака, што се у постојећим условима могло остварити једино повећањем броја становника. Ове околности искористили су и Русини па су се средином 18. века почели насељавати у Бачку. Ипак, постоје подаци да је у неким војвођански местима било Русина већ четрдесетих година 18. века, иако није познато да ли су то биле појединачне или организоване сеобе Русина. Према попису становника у Кули (1843), још нема Русина, иако постоје индиције да су се неки Русини те године доселили у ово бачко место. Међутим, извесно је да се према наредном попису становника Куле (1846) спомињу имена следећих Русина: Петро и Јанко Хома, Јанко Маковицки. Поселе њих, у Кулу се доселило једанаест русинских породица, а 1751, још пет породица. Према старим хроникама и народној традицији, насељавање Русина у Крстур почело је 1745−1746. године. Организовано и званично насељавање Русина у Крстур почело је 17.јануара 1751, када је коморски администратор за Бачку, Франц Јосиф де Редл, дао слободњаку Михајлу Мункачију, из села Червенова (жупанија Берег), контракт о насељавању 200 русинаких гркокатоличких породица из Горњице у коморско насеље Крстур. Према истом контракту, насељавати су се могли само они Русини који су имали право слободног пресељавања и који су били гркокатоличке вероисповести.

Према постојећим изворима, познато је да се није свих 200 породица населило исте, 1751. године, него се њихов број повећавао тек наредних година. Друго место по реду, у које су се досељавали Русини, била је Куцура, тако да се до краја 18. века број становника русинске националности у овим местима, све више повећавао. Они су, као становници коморских насеља, добијали од Коморе земљу на коришћење, али без могућности деобе те земље. Како је број русинског становништва растао, а обрадиве земљишне површине су остајале исте, или се незнатно повећавале, млади брачни парови су остајали без извора прихода и зато су радили као надничари. С обзиром да је просечан сељачки посед овде износио око пола сесије земље, таква имања су могла обрађивати сама домаћинства па није било потребе за надничарима. Зато су се многе надничарске русинске породице из Крстура и Куцуре селиле у друга места у потрази за извором егзистенције.Њихово насељавање је ишло у два правца; на југоисток, према Новом Саду и источно, у Шајкашку, а други правац је био према Срему, у Шид и друга насеља.

За насељавање територије Шајкашког батаљона, Русини из Крстура били су заинтересовани већ средином осамдесетих година 18. века, када Ђурђево, као насеље још није било формирано. Није тачно познато када су се поједини Русини почели насељавати на ову територију, али у парохијалном попису верника новосадске гркокатоличке парохије (1802), Русини се још не спомињу на теритпорији Шајкашког батаљона. Међути, већ према попису из 1810, исте парохије, наводи се податак да је у Шајкашкој насељено 86 Русина и то; у Каћу 13, Ђурђеву 16, Сентивану 11, у Госпођинцима 2, Мошорину 6, а у Надаљу са Фелдваром 6 Русина. У следећем попису (1825), у Шајкашкој је било 213 Русина и то; у Каћу 12, Ђурђеву 25, у Сентивану 17, Госпођинцима 16, у Чуругу 16, Жабљу 23, у Вилову 14, Локу 16, у Мошорину 14, Гардиновцима 18, у Надаљу са Фелдваром 15, у Ковиљу 18 и у Тителу 9 Русина.

Према попису становништва које су извршиле војне власти (1835), у Шајкашкој је било 43 гркокатолика, док је према подацима новосадске парохије (1839), у Шајкашкој забележено 153 гркокатолика. Према записима Хавријила Костељника, Русини су се почели насељавати у Шајкашку у првој половини 19. века. У Хроници гркокатоличке парохије у Крстуру, он наводи да су се Русини, који су први дошли у Ђурђево, посрбили, а они који то нису учинили, побегли су за време револуције 1848/49. Мирко Бојић, гркокатолички парох у Ђурђеву, у периоду између два светска рата, наводи следећа имена првих Русина у Ђурђеву: Микола Сегеди, Чапко, Бабјански, Паланчаји, Ђитко, Прегун, Михал Магоч и Ферко Молнар. Даље наводи да су се породице Ђитко и Прегун посрбиле и промениле своје презиме у Ђитков и Брегун. Око 1870. у Ђурђево су се населиле и следеће русинске породице: Хархаји, Тиркајла, Биреш, Јухик, Виславски, Гоч.

О Русинима у Шајкашкој до револуције 1848, поред статитистичких података, веома се мало зна. Претпоставља се да је у архиви гркокатоличке парохије у Новом Саду било више података, али је она уништена у револуцији 1848, па су тако нестали и подаци везани за Русине у Шајкашкој, у првој половини 19. века. Нешто више података о Русинима налази се у документима из седамдесетих година 19. века. Према попису из 1880,у Ђурђеву је 326 Русина, а 1894, забележено је 930 Русина у овом бачком насељу.

ОТИЋ Љубица