Preci Vojvodjanskih Rusina, kao podanici slobodnog statusa Habsburške monarhije (»Rutenus Libertinus«), doselili su se polovinom 18 veka iz severoistočnih u južne krajeve Ugarske, u današnju Bačku (»Ad venae anno 1746 Ruthenus ex partibus Miskolczinum«). U prvom talasu u napušteno naselje Kerestur (»Dessolata possessio Keresztur«) doselilo se oko 200 porodica, u drugom oko 160 porodica u susedno mesto Kucuru. Na kraju procesa doseljavanja 1765. bilo ih je oko 2.200 (u Krsturu 1341, u Kucuri 779). Prilikom poslednjeg popisa u periodu Austro-Ugarske 1910. bilo ih je 13.457, prilikom prvog popisa u Kraljevini Jugoslaviji 1921. – 13.664, što predstavlja stagnaciju zbog gubitaka u Prvom svetskom ratu, da bi narednih pet decenija beleženo stabilno povećanje i 1971. dostignut najveći broj od 20.109, posle toga se beleži opadanje, prilikom popisa 1991. bilo ih je 18.099, prilikom najnovijeg popisa 2002. svega 15.095.

U novom kraju razvijali su se bez značajnijih kulturnih i drugih veza sa svojim sunarodnicima u Karpatskim oblastima podeljenim izmedju više država. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1919/20. dobili su priznanje statusa nacionalne manjine slovenskog porekla, čime je otvoren period nacionalne emancipacije i kulturnog razvitka koji u kontinuitetu traje do danas (na priznanje nacionalnog identiteta i manjinskog statusa njihovi sunarodnici Karpatskim oblastima podeljenim izmedju Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije su čekali sve do 1991., u Ukrajini priznanje nisu dobili do danas). Kako se prirodnim putem njihov broj povećavao, rano su počeli da se u potrazi za poslom i boljim životom iseljavaju iz Krstura i Kucure u okolna mesta (Kula, Vrbas i dr.), zatim u Novi Sad i Šajkašku (Djurdjevo Gospodjinci), u Srem i Slavoniju (Petrovaradin, Šid i okolina, Sremska Mitrovica i okolina, Vukovar, itd.), kao i u Ameriku i Kanadu (Pitsburg, Toronto).

Današnji raspored rusinskog življa pokazuje da je Bačka ostala centar njihove teritorijalne koncentracije, a Ruski Krstur, sa nešto iznad 5000 stanovnika najbrojnije mesto i kulturni centar zajednice u Srbiji. Po broju stanovnika slede Kucura (2.500), Novi Sad (2000), Vrbas (1.800), Djurdjevo (1.300), Kula (850), Šid, Sremska Mitrovica i okolna naselja (1600), itd. Osim Ruskog Krstura, gde čine većinu stanovništva (oko 90%) i Kucure (sa oko 51%), u ostalim mestima su u izrazitoj manjini, izgubljeni u većinskom stanovništvu.

Rusini su – istorijski narod kao i ostali slovenski narodi. Svoju prošlost dele sa svim slovenskim narodima. Istorijsko sećanje, tradicija, kulturno nasledje i običaji vezuju ih za Karpatske oblasti i starije slovensko-rusko nasledje, što se tako očigledno potvrdjuje u etnonimu Rusnak/Rusnaci, prefiksima i kvalifikativima izvedenim iz imena »Rus», »Ruski« (»mi ruski ljudze«, »naš ruski jazik«, »našo ruski običaji«, »ruski pisnji«, »ruska škola«, »ruska cerkva«, itd.). Odlikuju se visokim stepenom očuvanosti etničkog identiteta (osećaj zajedničkog porekla, jezik, običaji, vera, patronimi), kao i svojom usredstredjenošću na rad i život sa većinskim i narodima u multinacionalnom i multikulturalnom društvu Vojvodine i Srbije.

U Vojvodini su opstali i razvili se do toga što su danas zahvaljujući ne samo tome što su u Kraljevini SHS bili priznati kao manjina slovenskog porekla (što je očuvano u svim promenama do danas, osim u periodu okupacije Bačke 1941-1944.), već i tome što su se identifikovali sa sredinom i interesima većinskog srpskog naroda u čiji su kulturni, ekonomski i državotvorni prostor ušli. Radilo se o obostranim prihvatanju zasnovanom na svesti o zajedničkom slovenskom poreklu i interesima zajedničkog življenja. Kao ravnopravni gradjani sa priznatim statusom nacionalne manjine uključeni su do neprepoznatljivosti u sve društveno-političke tokove ove zemlje. Nemaju nepismenih, u svojoj široj sredini procentualno imaju verovatno najveći broj univerzitetski obrazovanih, razvili su i sopstvenim kadrovima održavaju institucije obrazovanja od osnovnog do univerzitetskog nivoa kao i kulturne institucije i sredstva informisanja na svom maternjem jeziku. Jezik vojvodjanskih Rusina (»Ruski jazik«, »Rusinski jezik«), prihvaćen u Vojvodini kao jedan od šest službenih jezika predstavlja osnovno obeležje njihove etničke osobenosti i potvrdu njihovog kulturnog identiteta.

Mesto je da se postavi pitanje kako je to bilo moguće da se govorni i pisani jezik etničke zajednice u Vojvodini koja nikad nije imala više od 20.000 pripadnika, odvojene od svojih sunarodnika i bez značajnijij veza sa njima, »rasute« uslovno rečeno u tudjem okruženju – razvije do toga da se »prepoznaje« kao različit i prihvati kao ravnopravan u velikoj grupi slovenskih jezika, dok se jezik-dijalekat srodne kompaktne etničke zajednice autohtone u Karpatskim oblastima današnje Ukrajine koja broji oko 950.000 pripadnika u klasifikaciji UNESCO svrstava u grupu ugroženih jezika, jezika koji iščezavaju...

Sve u svemu, izlazi da su Vojvodjanski Rusini, iako im ni ovde nije bilo uvek lako bolje prošli od svojih sunarodnika koji su u »starom kraju« ostali podeljeni izmedju nekoliko država, od kojih dve nisu slovenske (Madjarska i Rumunija), izloženi asimilaciji, prinudjeni da se kao pojedinici i etnička zajednica izjašnjavaju po volji državnih vlasti sve do promena 1990/91., da bi danas u nekim zemljama bili svedeni na beznačajan broj, bez biološke moći za revitalizaciju i služili koliko za dokazivanje današnje politike nacionalne ravnopravnosti.

Problemi sa kojima se danas suočavaju Rusini

Nestaju kao sneg na proletnjem suncu: Podaci pokazuju da je u tridesetogodišnjem periodu izmedju 1961. i 1991. broj pripadnika rusinske zajednice smanjen za približno jednu trećinu (27,14%). U desetogodišnjem periodu 1981-1991., broj se smanjivao po stopi od oko 0,9% godišnje, što predstavlja smanjenje apsolutnog broja za oko 1.653 osoba, od čega se na gubitak uzrokovan iseljavanjem u Zapadno-evropske zemlje, Kanadu i SAD procenjuje na oko 1000 osoba, ostatak se pripisuje opadanju prirodnog priraštaja. Negativni trend se nastavio i posle 1991., čemu su u velikoj meri doprineli sukobi na teritoriji SFRJ, kao i činjenica da se raspadom SFRJ oko 15% pripadnika rusinske zajednice našlo u granicama Republike Hrvatske.

Negativna demografska kretanja unutar rusinske zajednice ogledaju se u kretanju broja dece obuhvaćene osnovnim obrazovanjem na maternjem jeziku. U školskoj 2000/2001. godini broj djaka u odnosu na prethodnu godinu smanjen je za 288, što znači za 17,73%. Tendencija kretanja se jasnije vidi iz podataka da je u školskoj 2000/01. godini od ukupno 1.238 djaka obuhvaćenih osnovnim obrazovanjem 630 pohadjalo nastavu na maternjem, a 608 na srpskom jeziku. Danas, na nivou osnovnog obrazovanja redovna nastavu na maternjem jeziku održava se samo u Ruskom Krsturu i Kucuri, ali i tamo se uočava sve izrazitija tendencija opredeljivanja za nastavu na srpskom jeziku. U Djurdjevu nastava na maternjem jeziku se održava na nivou od desetak novoupisanih djaka godišnje i pitanje je samo vremena kada će se ugasiti. U Vrbasu, Kuli, Novom Sadu i na području Srema na nivou osnovnog obrazovanja na maternjem jeziku ne postoji više ni jedno odeljenje. U gimnaziji u Ruskom Krsturu, prvoj i jedinoj u svetu koja se još uvek smatra »rusinskom«, postoji jedno nepopunjeno odeljenje na maternjem i dva popunjena odeljenja sa nastavom na srpskom jeziku. Na Katedri za rusinski jezik i književnost Univerziteta u Novom Sadu, odnos izmedju studenata u nastavnog osoblja je približno isti. Za razliku od toga, broj djaka na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i studenata na višim i visokim školama i univerzitetima sa srpskim nastavnim jezikom se, medjutim, održava na jednako visokom nivou.

Negativna demografska kretanja odražavaju se i na strukturu bračnih zajednica. Podaci zasnovani na procenama govore da je odnos »jednonacionalnih« prema »mešovitim« bračnim zajednicama približno 60 prema 40., s tim što je starosna struktura »jednonacionalnih« približno 60 prema 40 u »korist« onih u kojima se deca više ne mogu očekivati. Karakteristično je da se deca iz mešovitih brakova podjednako osećaju »jedno idrugo« i rusinski i srpski smatraju svojim »amaternjim« jezikom – sve dok u društvu oko nih vlada normalna situacija.

Sve u svemu, očigledno je da Rusina ima sve manje, a da odgovor na pitanje šta je tome uzrok treba pripisati padu nataliteta, iseljavanju i asimilaciji. Objašnjenje za sve ovo mora se tražiti u stanju opštih političkih i ekonomskih prilika. Kad je reč o asimilaciji – ostaje da se konstatuje da je proces »nestajanja« počeo tada kad je malobrojna rusinska zajednica 1919/1920. bila priznata u tadašnjoj Jugoslaviji kao nacionalna manjina slovenskog porekla, tada kad su njeni pripadnici izašli iz svoja dva-tri naselja na šire prostore bivše Jugoslavije, materijalno se izjednačili sa svojim susedima i kao ravnopravni gradjani počeli da se uključuju u društveno-političke tokove svoje šire sredine To je učinilo da ih je danas moguće razlikovati kao »različite« tek kad se sami kao takvi identifikuju.

Izloženi su podelama na pitanju »ko smo i šta smo« : Podele na pitanju »ko smo i šta smo«, »jesmo li Rusini ili Ukrajinci« predstavljaju najveću teškoću u rešavanju aktuelnih problema ovdašnje rusinske zajednice, jer donose tudje svadje, iscrpljuju njenu energiju, donose pasivizaciju i zatvaranje, iseljavanje ili »bežanje« u asimilaciju, na kraju izazivaju i nepoverenje sredine u kojoj žive. Uzroci ovih podela ne nalaze se u »unutrašnjem stanju« etnički i kulturno definisane rusinske zajednice, jer u tom pogledu u narodu ne postoje nedoumice. Rusine kao ni druge narode ne treba učiti ko su i šta su, o tome je, uostalom, i nauka rekla svoju reč.

U raspravama intenziviranim od proglašenja nezavisne Ukrajine 1991. se ne radi o etničkom poreklu i nacionalnom identitetu, već o zauzimanju pozicija u društveno-političkom životu i borbi za rukovodeća mesta u rusinskim institucijama u funkciji političkih interesa sa kojima ovdašnja rusinska zajednica nema direktne veze, niti na njih može uticati. Uzroci rasprava se ne mogu tražiti ni u odnosu većinskog srpskog naroda prema Rusinima, iako od sporadičnih incidenata nisu poštedjeni ni oni, što se može pripisati opštem stanju u društvu, pojedinačnim nerealnim zahtevima iz njihovih redova da se rešenje za materijalne teškoće traži osloncem na zemlju koja, da bi apsurd bio veći a cilj jasniji – Rusine smatra za »subetnos ukrajinske nacije«, drugim rečima negira im nacionalnu samobitnost sa svim posledicama na položaj i prava...

SCG (Srbija) je danas jedina zemlja u svetu koja ostavlja bez reagovanja delovanje jedne strane zemlje i od nje instrumentalizovane organizacije koje je u suprotnosti sa ustavno-pravnim poretkom, medjunarodnim konvencijama o ljudskim pravima i slobodama (reč je, naravno o Ukrajini i Savezu Rusina i Ukrajinaca osnovanom 1990/91. pod okriljem SK SSRNJ!).

Nedovoljno pripremljeni za vreme koje dolazi: Dogadjaji u prethodnoj deceniji, pored psiholoških i političkih trauma doneli su Vojvodjanskim Rusinima opšte i lično osiromašenje katastrofalnih razmera, što dovodi u pitanje mogućnost za ostvarivanje ličnih i zajedničkih ciljeva. Prelazak sa sistema društvenog-budžetskog finansiranja kulturnih i drugih institucija posredstvom kojih se ispoljava etnički-nacionalni identitet na sistem samofinansiranja, kad je reč o rusinskoj zajednici biće veoma težak. Rusinska zajednica jednostavno nema materijalnih mogućnosti za održavanje postojećih institucija posredstvom kojih čuva svoje etničke-nacionalne osobenosti. O nekom usaglašenom delovanju na nivou zajednice u ovom trenutku ne može se ni govoriti (na računu Fonda Rusinske matice, osnovanom pre par godina nema i dugo neće biti ni dinara!), ne samo zbog nezadovoljavajućeg materijalnog stanja i finansiranja posredstvom Nacionalnog saveta ili sektorskih institucija podložnih različitim interesima, već i zbog podele na pitanju »ko smo i šta smo«.

Iskustvo ovdašnje i rusinskih zajednica u drugim zemljama, istorijski-kulturno i nacionalno definisanih kao nacionalna manjina (bili kao takvi priznati ili ne) govori da rešenje za osnovne probleme moraju tražiti samo u saradnji sa »domaćim« vlastima.

Vezivanje za spoljne faktore (osim ako to nisu OUN i relevanatne evropske organizacije), ma koliko bili bliski i dobronamerni dovodi ne samo do političkih podela i razmirica unutar zajednice, već i do nepoverenja sredine u kojoj žive, a suočavanje kad je reč o ovdašnjoj rusinskoj zajednici sa politikom »ukrajinizacije«, kako sto statistički podaci pokazuju ubrzava asimilaciju, »uronjavanje« u po svemu bližu srpsku sredinu i iseljavanje u svet (od Novog Zelanda i Australije, preko Nemačke, Švedske itd., do Kanade i SAD, svuda samo ne u zemlju koja im se tako velikodušno nudi - kao »Matica«) drugim rečima – do gubitka »nacionalne substance«, do iščezavanja...

Posmatrano sa materijalnog stanovišta, očigledno je da se društveno-političkim promenama u procesu »tranzicije« ne dovodi u pitanje »jednakost u pravima« svih gradjana, što znači i pripadnika nacionalnih manjina, već i zbog toga što su ravnopravni kao gradjani i poreski obveznici. Kao takvim, ne može im se uskratiti pravo na učešće u budžetskom finansiranju obrazovanja i rada »nacionalnih« institucija pod jednakim uslovima sa većinskim narodom. Ali, iznad toga, za finansiranje posebnih, specifičnih aktivnosti očigledno da se ne može mnogo očekivati, čak ni u uslovima definisanim zakonima zasnovanim na »pozitivnoj diskriminaciji«. Treba očekivati da će se država i društvo sve više ograničavati na stvaranje opštih okvira za ostvarivanje gradjanskih i ljudskih prava, iz kojih prirodno izviru i etnička-manjinska, a ostavljati prostor za delovanje posebnih, etničkih grupa na osnovama dobrovoljnog udruživanja i samofinansiranja. Činjenica da je rusinska zajednica upravo na takvim osnovama stvarala i održavala sopstvene institucije od doseljavanja i razvijala izmedju 1918. i 1941., upućuje na zaključak da u uslovima stabilnih društveno-političkih tokova i ekonomskog razvitka državne zajednice ne bi trebalo strahovati od budućnosti. U tom smislu ne može a da ne ohrabri činjenica da su se rusinske etničke zajednice upravo na ovakvim osnovama održale u zemljama kojima se u procesu reformi i promena kao država približavamo (SAD, Kanada, Nemačka, Švedska, Australija, itd.). Rešenje je, naravno, u orijentaciji na stvaranje materijalnih uslova za održanje identifikovanjem sa osnovnim – demokratskim težnjama ovdašnje državne zajednice, što pretpostavlja obavezu državne zajednice na zaštitu koje danas nema u politici zasnovanoj na »pozitivnoj diskriminaciji« nacionalnih manjina.

Beograd, 6. april 2006.