»Tako je dobila i od tada Ukrajina ima nezavisnost, ali Transkarpatska oblast nije dobila i nema autonomiju. Šta više, vlada nezavisne Ukrajine ne samo da je odbila da prizna volju 78% gradjana Transkarpatsku oblasti, već je i prihvatila stav ministarstva inostranih poslova i pravosudja prema kojem »autonomija Transkarpatske oblasti, kulturna, etnička ili administrativna na teritorijalnoj osnovi...ne dolazi u obzir«.

»I kao da odbijanje autonomije nije bilo dovoljno, ukrajinska vlada je takodje odbila da prizna da se deo autohtonog stanovništva Istočno-slovenskog porekla identifikuje kao Rusini, različitog identiteta od Ukrajinaca. Odbijanje priznanja prava čoveka da se identiifikuje kako se oseća, predstavlja kršenje sporazuma koji je Ukrajina potpisala kao učesnik Konferencije o bezbednosti i saradnje u Evropi (KEBS), shodno kojem je »pripadnost nacionalnoj manjini pravo slobodnog izbora pojedinca«, »pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da ispoljavaju i uživaju njihova prava individualno i kao članovi zajednice kojoj pripadaju«, što uključuje i pravo da »održavaju prekogranične veze sa pripadnicima grupe istog etničkog ili nacionalnog porekla« (KEBS, Kopenhagen 1990. i Ženeva 1991.).

»Postavlja se pitanje zašto su SAD i druge demokratske zemlje zabrinute odnosom Ukrajine prema svojim gradjanima. Odgovor je jednostavan – zbog toga što je od raspada Sovjetskog Saveza 1991. Ukrajina postala ključna tačka stabilnosti u Evropi. Od svih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, Ukrajina dobija najviše pomoći od SAD. U stvari, Ukrajina je danas na trećem mestu zemalja u svetu koje primaju američku pomoć.

»Američki politički krugovi obrazlažu podršku Ukrajini sledećim razlozima: Da bi se izbegla nestabilnost i obezbedila nezavisnost bivšim sovjetskim zemljama i stabilnost regiona, neophodna je masivna pomoć u cilju stabilizacije njihove privrede. Pored toga, Ukrajina je ispunila osnovne uslove za dobijanje američke podrške tako što je usvojila demokratski ustav i sa jednim izuzetkom garantovala većinu ljudskih prava svojim gradjanima.

»Taj izuzetak je zapadna oblast Ukrajine koja se zove Transkarpatija, koja se graniči sa Slovačkom, Madjarskom, Rumunijom i Poljskom.

»Ukrajina je došla u posed Transkarpatske oblasti tek 1945., pošto je Staljin ubedio Čehoslovačku da je ustupi Sovjetskom Savezu. Pre toga, izmedju 1919. i 1939., pod nazivom Karpatska Rus u sastavu Čehoslovačke imala je autonomni status utvrdjen i garantovan medjunarodnim sporazumima na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919/1920. Čak je i Madjarska, koja je vladala u ovoj oblasti do 1918. i reaneksirala je 1939. na izvestan način poštovala tradiciju njene političke autonomije.

»Pošto je Sovjetski savez anektirao ovu oblast 1945., ukinuti su svi oblici autonomije. Da bi opravdali ovu teritorijalnu dobit, sovjetske vlasti su Karpatske Rusine, autohtoni narod Istočnoslovenskog porekla jednostavno proglasili Ukrajincima, ignorišući šta oni sami o tome misle. U Ukrajini je to prihvaćeno kako od komunističkih, tako i nekomunističkih krugova. Kao posledica toga, ne samo u sovjetskoj Transkarpatiji, već i u susednim zemljama pod sovjetskim uticajem u kojima su živeli Rusini, kakve su bile komunistička Čehoslovačka, Poljska, Rumunija i Madjarska - Rusinska nacionalnost je narednih pola veka bila zabranjena.

»Posle raspada Sovjetskog Saveza i promena u Istočnoj Evropi 1989., mnogi od onih koji su bili decenijama prinudjeni da se zvanično izjašnjavaju kao Ukrajinci, počeli su da se izjašnjavaju kao Rusini. Osnivale su se brojne organizacije u Transkarpatskoj Ukrajini, kao i u susednim zemljama - Slovačkoj, Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji, KAO I U JUGOSLAVIUJI /U KOJOJ RUSINIMA NACIONALNOST NIKAD NIJE ZABRANJIVANA/ koje su radile na njihovoj afirmaciji. U Slovačkoj, nekadašnjem delu federalne Čehoslovačke, već 1991. zakonom o manjinama priznat je nacionalni identitet Rusinima i prilikom popisa stanovništva omogućeno im da se slobodno izjašnjavanje kao Rusini, u čemu su ih sledile Poljska i Madjarska.

»Pored zahteva da im se prizna nacionalni identitet, rusinski aktivisti u Ukrajini su tražili da se obnovi i istorijski autonomni status Transkarpatije. Specijalna komisija Transkarpatske oblasne skupštine (Oblasna Rada) je 1990/91. predložila konkretan plan i u novembru 1991. tadašnji predsednik Nacionalnog parlamenta (Verhovne Rade) i prvi demokratski izabran predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk je izradio projekat »samoupravnog statusa« i predložio da se o tome sprovede referendum u Transkarpatiji. Izrazio je pri tome očekivanje da će autonomija biti uspostavljena u kratkom roku posle referenduma predvidjenog za 1. decembar 1991.

»Kasnije, predsednik Kravčuk je optuživao nacionalni parlament što ne samo da ovaj plan nije realizovan, već i što nije prihvaćen ni plan da se stvaranjem »slobodne ekonomske zone« u Transkarpatiji dodje do »političke autonomije«. Pošto je centralna vlada odbila svaku mogućnost autonomije i Transkarpatska oblasna skupština odustala od svojih sopstvenih zahteva, lokalni Rusini su, da bi držali zahteve za autonomiju aktuelnim proglasili privremenu vladu Autonomne »Republike Transkarpatske oblasti« na čelu sa prof. Ivan Turjanicom, poslanikom u Regionalnoj transkarpatskoj skupštini, naglašavajući da im je cilj da obnove autonomni status oblasti u granicama Ukrajine. Lideri privremene vlade su pri tome odgovarajući na optužbe svojih politički protivnika naglašavali da im nije cilj secesija od Ukrajine.

»Ukrajinska vlada ne samo da se oglušila o zahtev većine stanovništva izraženog na referendumu 1991. da se Rusinima prizna nacionalni identitet i autonomni status Transkarpatiji, već je 1996. usvojila i ustav kojim je Ukrajina uredjena kao unitarna država. Pošto je u parlamentu ustav usvojen, u oktobru 1996., vlada je naložila ministarstvima i vladinim organima da predlože plan mera za rešavanje tzv. »problema-Ukrajinaca-Rusina« (koji je kasnije prihvaćen sa oznakom »državne tajne«). U tom planu su definisane mere, ukupno deset, za čije sprovodjenje su zaduženi vladini organi (sledi u nastavku, kao integralni deo ovog teksta).

»Ove »mere« jasno podsećaju na Staljinovo vreme. U dokumentu se tvrdi i u rešavanju polazi od toga nacionalnost Rusin ne postoji, bez obzira šta oni sami mislili o svom identitetu, kako oni koji žive na teritoriji Ukrajine tako i oni koji žive izvan ukrajinskih granica u susednim zemljama. Prema shvatanju Ukrajine, rusinska nacionalnost ne postoji, SVI RUSINI su – Ukrajinci. Pošto je to tako, Ukrajina se neće baviti rešavanjem »rusinskog problema« samo na svojoj teritoriji. Ona sebi uzima pravo da to rešava i u susednim zemljama, drugim rečima da se meša u unutrašnje stvari susednih zemalja (Slovačke, Poljske, Madjarske, Rumunije, Jugoslavije), tako što će podržavati lokalne proukrajinske organizacije u tim zemljama u njihovoj borbi protiv Rusina *).

»Mere »rešavanja rusinskog pitanja« predstavljaju negaciju ljudskih prava i sloboda na afirmaciju nacionalnog identiteta, odbacuju volju jasne većina glasača na referendumu o autonomiji Transkarpatske oblasti i upućuju na mešanje u unutrašnje stvari susednih zemalja. Kao takve, potvrdjuju staljinističko shvatanje i političku akciju, nemaju ništa zajedničko sa principima demokratije kojima se rukovode narodi post-komunističke Evrope na pragu 21. veka.

»Pored toga, na žalost, politika Ukrajine prema Rusinima podseća i na starija vremena, na period ruske carske tiranije u Ukrajini. Bilo je to vreme kada je negirano pravo na nacionalni identitet Ukrajincima, kada su oni bili primorani da prihvate podredjeni status kao »Malo-Rusi«. Danas, nezavisna Ukrajina je stvorila sebi podredjen narod zvan »Malo-Ukrajinci«, time što negira nacionalni identitet i tretira ih kao »Ukrajinac-Rusin« **).

»Nema opravdanja za onemogućavanje Rusinima da žive na svojoj rodnoj grudi kao posebna nacionalnost lojalni državi Ukrajini, sa jednakim pravima poput Rusa, Poljaka, Jevreja, Krimskih Tatara, Nemaca i drugih pripadnika nacionalnih manjina. Umesto toga, Ukrajina se odlučila na politiku negiranja Rusinima osnovnih ljudskih prava na nacionalni identitet i opstanak na rodnoj grudi.

»Žalosna je ironija činjenica da Ukrajinci tretiraju danas druge tako kako su oni bili tretirani u prošlosti. To je uočio i bio prinudjen da prizna i novinar-istraživač kakav je Andrij Kvjatkovski iz Lavova, centra ukrajinskog nacionalizma koji pisao 1992.:

»»Hajde da se podsetimo na sopstvenu istoriju. Žestoka vremena rusifikacije u toku 18. i 19. veka dovela su do usporavanja, ali posle Ukaza iz Emsa (1876.) i Cirkulara ministra Valujeva (1863.) prema kojima ukrajinski jezik »nikad nije postojao, ne postoji neće postojati« došlo je do kontra-reakcije i novog talasa i oživljavanja ukrajinskog nacionalnog preporoda. Zašto bi rusinski nacionalni pokret predstavljao opasnost ideji unitarne Ukrajine? Da li rusinski nacionalni pokret ima budućnost! Da, ima, pre svega zbog toga što se javlja kao reakcija na ukrajinsku politiku pema kojoj »rusinski jezik i kultura nikad nisu postojali, ne postoje i nemogu postojati«. Kako se ovo shvatanje može objasniti običnom čiveku Transkarpatije KAD RUSINSKE NOVINE, ČASOPISI, OSNOVNE ŠKOLE I GIMNAZIJA POSTOJE U JUGOSLAVIJI...i kad se ove i druge institucije osnivaju u Slovačkoj, Madjarskoj i Poljskoj? I ko je osnovao Svetski kongres Rusina ako ne sami Rusini? Shvatam da sve nije po volji pristalicama unitarne Ukrajine. Ne dopada se to mnogo ni meni. Ali mi ne možemo kao noj bežati od realnosti zabijanjem glave u pesak« !

»PREDLOG MERA ZA REŠAVANJE PROBLEMA RUSINA-UKRAJINACA

(u originalu, integralni deo gornjeg teksta)